U po­ro­dič­nom do­mu folk zvi­je­zde Sve­tla­ne Alek­sić Pi­lji­kić i nje­nog su­pru­ga Velj­ka sva­ki Bo­žić pri­li­ka je za ve­li­ko oku­plja­nje fa­mi­li­je, ku­mo­va i pri­ja­te­lja. Pro­sla­vi naj­ra­do­sni­jeg hri­šćan­skog pra­zni­ka Se­ka i Velj­ko se ove go­di­ne po­seb­no ra­du­ju, jer im je pri­je ne­pu­na če­ti­ri mje­se­ca is­pu­nje­na naj­ve­ća ži­vot­na že­lja – do­bi­li su sin­či­ća Ja­ko­va ko­ji je po­stao cen­tar nji­ho­vog svi­je­ta. Za­hval­ni na naj­ve­ćem da­ru, Pi­lji­ki­ći su sve pod­re­di­li ma­le­nom na­sled­ni­ku i iako ih, kao i sve ro­di­te­lje ko­ji sa­mi bri­nu o svom po­tom­stvu če­sto su­stig­ne umor, u to­me ne­iz­mjer­no uži­va­ju.
- Vo­lim pra­zni­ke i pra­zno­va­nja, a Bo­žić i Vas­krs su mi po­seb­no dra­gi – ka­že Se­ka za „Dan“. - Dan Hri­sto­vog ro­đe­nja u Velj­ko­vom i mom do­mu sla­vi se tri da­na i uvi­jek me vra­ća u li­jep pe­ri­od dje­tinj­stva. Pri­pre­me za pro­sla­vu Bo­ži­ća poč­nu ne­ko­li­ko da­na ra­ni­je, ka­da bi­ram i pri­pre­mam po­klo­ne za mo­je naj­mi­li­je. Uvi­jek znam ko šta vo­li i či­me mo­gu da ih ob­ra­du­jem, a mo­ram da pri­znam da se i ja kao di­je­te ob­ra­du­jem da­ro­vi­ma. Ra­du­je me i ure­đe­nje do­ma u skla­du sa tra­di­ci­jom u bo­žić­nom du­hu. Ovo će za me­ne bi­ti naj­ra­do­sni­ji Bo­žić do sa­da, jer ga do­če­ku­je­mo sa na­šim si­nom Ja­ko­vom.
Šta za Vas pred­sta­vlja pro­sla­va Bo­ži­ća?
- Pra­znik po­ro­di­ce, pra­znik dje­ce, dan ka­da su naj­mi­li­ji na oku­pu, sim­bol ra­đa­nja no­vog ži­vo­ta... Dan pred Bo­žić, sa za­la­skom sun­ca, na Bad­nje ve­če, moj su­prug do­no­si bad­njak. Ti­me se u dom uno­si zdra­vlje, sre­ća i na­pre­dak. Uz bad­njak, tu je i ži­to, da go­di­na bu­de plod­na, kao i sla­ma, jer se na njoj ro­dio Isus. Na na­šoj tr­pe­zi oba­ve­zno bu­du ri­ba, pre­bra­nac, po­ga­ča bez kva­sca, ora­si, su­ve šlji­ve, ba­dem, lje­šni­ci... Po­sli­je ve­če­re osta­vim po­ne­što na sto­lu, u du­hu obi­ča­ja ovog sve­tog da­na. Na dan Bo­ži­ća, iako sam ra­no­ra­ni­lac, usta­nem ra­ni­je ne­go obič­no i pri­pre­mim če­sni­cu. U njoj sa­kri­jem nov­čić i uvi­jek po­mi­slim ko će od mo­jih naj­mi­li­jih da ga pro­na­đe, jer sim­bo­li­zu­je sre­ću i bla­go­sta­nje u go­di­ni ko­ja je pred na­ma. Dok se če­sni­ca pe­če sa ve­li­kim uži­va­njem po­sta­vljam tr­pe­zu, a za­tim za­jed­no sa Velj­kom oka­dim ku­ću ta­mja­nom. Bo­žić sla­vi­mo sva tri da­na. Ku­ća nam je pu­na go­sti­ju, dra­gih pri­ja­te­lja, sa ko­ji­ma Velj­ko i ja pro­vo­di­mo ci­je­lu go­di­nu, a či­je su po­ro­di­ce da­le­ko. To je po­seb­na pri­li­ka da se oku­pi­mo, da pro­ve­de­mo vri­je­me za­jed­no, da se pri­sje­ti­mo sve­ga li­je­pog i da na­zdra­vi­mo uz vi­no za zdra­vlje, sre­ću i li­je­pu bu­duć­nost. Bo­žić­ni da­ni su da­ni lju­ba­vi, da­ni ka­da se za­bo­ra­vlja sve ru­žno iz pro­te­kle go­di­ne, da­ni ka­da se sla­vi ži­vot.
Pro­šle go­di­ne u sep­tem­bru po­sta­li ste maj­ka. Ko­li­ko Vas je to pro­mi­je­ni­lo?
- Ja­kov je za me­ne i mog su­pru­ga Velj­ka dar od Bo­ga. Go­di­na­ma smo ži­vje­li sa že­ljom da se ostva­ri­mo kao ro­di­te­lji i obo­je smo pre­sreć­ni što smo do­bi­li di­je­te. Maj­čin­stvo me je pro­mi­je­ni­lo iz ko­ri­je­na. Sve ono što mi je ra­ni­je bi­lo va­žno sa­da je u dru­gom pla­nu, a Ja­kov je po­stao cen­tar mog i Velj­ko­vog svi­je­ta. Ma ko­li­ko da dje­lu­jem kao ja­ka že­na, ja sam uvi­jek bi­la emo­tiv­na, a od ka­da sam ro­di­la Ja­ko­va, to je još iz­ra­že­ni­je. Pre­pla­vlje­na sam bez­u­slov­nom lju­ba­vlju, nje­žno­šću i za­hval­no­šću.
Du­go ste se bo­ri­li za po­tom­stvo. Šta bi­ste po­ru­či­li pa­ro­vi­ma ko­ji pro­la­ze kroz istu bit­ku?
- Bu­di­te upor­ni i str­plji­vi, ne od­u­staj­te i po­ku­šaj­te sve, a pri­je sve­ga vje­ruj­te da će­te bi­ti na­gra­đe­ni po­tom­stvom. Vje­ruj­te du­bo­ko, iz sr­ca, i že­lja će vam bi­ti usli­še­na.
Ka­ko se na­vi­kli na ulo­gu ro­di­te­lja?
- La­ko, jer kad do­bi­je­te ono što ste že­lje­li naj­vi­še na svi­je­tu osta­je sa­mo da uži­va­te u ra­do­sti. Iako oko dje­te­ta ima pu­no oba­ve­za, ni me­ni ni mom su­pru­gu ne manj­ka ener­gi­je. Od­lu­či­li smo da ne an­ga­žu­je­mo da­di­lju, jer ne­ma­mo na­mje­ru da pro­pu­sti­mo ni­je­dan tre­nu­tak od­ra­sta­nja na­šeg si­na. Sve oba­ve­ze oko Ja­ko­va či­ne nas ra­do­sni­ma, pa je čak i ne­sa­ni­ca slat­ka. S dru­ge stra­ne, Ja­kov je mir­na be­ba, ma­lo za­pla­če sa­mo ka­da je gla­dan.
Na ko­ga Ja­kov vi­še li­či – na Vas ili na Velj­ka i ka­ko se Velj­ko sna­šao u ulo­zi oca?
- Kao i sva­ka be­ba, i Ja­kov se iz da­na u dan mi­je­nja. Ipak, mo­ram pri­zna­ti da je po ro­đe­nju vi­še li­čio na ta­tu, i to me ra­du­je. Velj­ko se od­lič­no sna­šao u ulo­zi oca. Sva­koj že­ni i sva­kom dje­te­tu na svi­je­tu bih po­že­lje­la da ima­ju ova­ko bri­žnog i po­sve­će­nog su­pru­ga i ta­tu.
Zbog če­ga ste od­lu­či­li da Ja­ko­va kr­sti­te u taj­no­sti?
- Sma­tram da je kr­šte­nje in­tim­na stvar. Su­prug i ja smo že­lje­li da iz­bjeg­ne­mo me­dij­sku pom­pu i upri­li­či­li smo kr­šte­nje na­šeg si­na ne­ko­li­ko da­na po ro­đe­nju, u pri­su­stvu ku­mo­va. Sve­ti čin kr­šte­nja oba­vio je naš du­hov­ni otac, sve­šte­nik Ni­ko­la De­spo­to­vić.
Ak­tiv­ni ste na dru­štve­nim mre­ža­ma i če­sto uz fo­to­gra­fi­je si­na osta­vlja­te po­ru­ke „La­ku noć, moj Se­ra­fi­me“. Mno­gi su po­mi­sli­li da je to kr­šte­no ime Va­šeg si­na.
- Se­ra­fim je ime jed­nog od an­đe­la. Ja­ko­vu če­sto te­pam „an­đe­le moj“, ali ga zo­vem i po ime­nu jed­nog od an­đe­la.
Ne­du­go po­sli­je po­ro­đa­ja po­vra­ti­li ste dje­vo­jač­ku li­ni­ju. Da li ste na po­seb­nom re­ži­mu is­hra­ne i da li ste se vra­ti­li vje­žba­nju?
- To­kom trud­no­će do­bi­la sam 12 ki­lo­gra­ma, a mo­ja dok­tor­ka ka­že da je to škol­ski. Bi­la sam vr­lo ak­tiv­na trud­ni­ca, pa vje­ru­jem da je to uti­ca­lo da po­sli­je ro­đe­nja be­be br­zo iz­gu­bim vi­šak ki­lo­gra­ma. Ta­ko­đe, po­sljed­njih go­di­na pro­mi­je­ni­la sam na­čin is­hra­ne i in­ten­ziv­no sam vje­žba­la, či­me sam do­ve­la me­ta­bo­li­zam u op­ti­mal­no sta­nje, pa su trud­nič­ki ki­lo­gra­mi br­zo „oti­šli“. Ne­dav­no sam se vra­ti­la vje­žba­nju, ali je pro­gram pri­la­go­đen mo­joj tre­nut­noj kon­di­ci­ji. Ne pre­tje­ru­jem sa vje­žba­njem u te­re­ta­ni, ni­ti ću to či­ni­ti, jer mi je naj­va­žni­je da bu­dem zdra­va, ali si­gur­na sam da ću vr­lo br­zo mo­ći da od­ra­dim tre­nin­ge kao pri­je trud­no­će. Kad je ri­ječ o re­ži­mu is­hra­ne, tru­dim se da je­dem što vi­še vo­ća i po­vr­ća, da se hra­nim zdra­vo, jer do­jim be­bu. Isti­na, po­ne­kad zgri­je­šim sa slat­ki­ši­ma, ali se to ne do­ga­đa če­sto.
Da li raz­mi­šlja­te o dru­goj be­bi?
- Još je ra­no da o to­me mi­slim. Ali i Velj­ko i ja vo­li­mo ve­li­ku po­ro­di­cu, ni­smo je­din­ci i vje­ru­je­mo da ni Ja­kov to ne­će bi­ti. Vo­lje­li bi­smo da ima­mo bar još tro­je dje­ce.
Ka­da pla­ni­ra­te po­vra­tak na sce­nu?
- U ovom tre­nut­ku Ja­kov mi je pri­o­ri­tet, a ta­ko će bi­ti i ka­da do­đe vri­je­me za po­vra­tak po­slu. Kad pro­đu ja­nu­ar­ski pra­zni­ci, la­ga­no ću po­če­ti da raz­mi­šljam o no­vim pje­sma­ma, ali je iz­vje­sno da ih ne­ću pred­sta­vi­ti pri­je pro­lje­ća.
Sne­ža­na Mol­do­van
Fo­to: An­dre­ja Dam­nja­no­vić


Od skrom­nog do­ma do ži­vo­ta u ras­ko­ši

Se­ka i Velj­ko sku­ći­li su se u Sta­roj Pa­zo­vi. Nji­hov ras­ko­šni dom mno­ge osta­vlja bez da­ha. Pa ipak, Se­ka stal­no is­ti­če da joj ma­te­ri­jal­na stra­na ni­je pre­sud­na za sre­ću:
-U dje­tinj­stvu sam ži­vje­la vr­lo skrom­no sa maj­kom i bra­tom. Ono če­ga mi ni­ka­da ni­je manj­ka­lo bi­li su bez­u­slov­na lju­bav i po­dr­ška, naj­pri­je u ma­tič­noj po­ro­di­ci, a sa­da i u bra­ku sa Velj­kom. S ve­li­kom po­pu­lar­no­šću do­šle su i bo­lje ma­te­ri­jal­ne pri­li­ke. Iako je mno­go lak­še ži­vje­ti udob­no ne­go skrom­no, po­sto­ji ne­što što je va­žni­je od nov­ca, a to je lju­bav bli­žnjih.


Uspa­van­ka za si­na

- Vo­lim da Ja­ko­va uspa­vlju­jem pje­smi­ca­ma – ka­že Se­ka. – Ni­sam zna­la mno­go uspa­van­ki, ali sam ih na­u­či­la slu­ša­ju­ći ih na Ju­tju­bu, da ne po­na­vljam non-stop istu stro­fu.